Neorganske hemikalije i mineralna đubriva

Razvoj industrije neorganskih hemikalija je u Srbiji započeo još između dva svetska rata. Pogoni za proizvodnju sumporne kiseline i bakar sulfata, izgrađeni u okviru fabrike ZORKA iz Šapca krajem 30-tih godina, bili su u to vreme najveća hemijska postrojenja na Balkanu.

Posle Drugog svetskog rata, a posebno tokom 50-tih i 60-tih godina, su u ovom sektoru hemijske industrije realizovani značajni investicioni zahvati. U kompanijama koje su bile aktivne i pre rata, kao što su ZORKA iz Subotice, ŽUPA iz Kruševca i ZORKA iz Šapca, pored rekonstrukcije i modernizacije starih pogona, pušteno je u rad veći broj novih proizvodnih postrojenja.

Tokom 1960.g. je stratovala i proizvodnja sumporne kiseline, fosforne kiseline, fosfornih đubriva i niza neorganskih soli u novoosnovanom preduzeću IHP, u okolini grada Prahovo. Već sledeće godine su puštene u rad dve nove linije za proizvodnju sumporne kiseline u Boru i Kosovskoj Mitrovici. Krajem 1962.g. startuje u Pančevu fabrika AZOTARA, novi hemijski kompleks za proizvodnju azotnih đubriva. Krajem 60-tih godina su se fabrike IHP i AZOTARA svrstale među lidere u Centralnoj i Istočnoj Evropi u svom segmentu biznisa sa mineralnim đubrivima.

Neorganske kiseline i alkalije

Pre samo dve decenije je u Srbiji u funkciji bilo nekoliko velikih postrojenja sumporne kiseline (na lokacijama u okviru preduzeća HOLDING KOMPANIJa „ZORKA“ u Šapcu, RTB BOR-TIR u Boru, IHP u Prahovu i TREPČA u Kosovskoj Mitrovici) i dva velika postrojenja za proizvodnju fosforne kiseline (u okviru preduzeća ZORKA-MINERALNA ĐUBRIVA u Šapcu i IHP u Prahovu). Ukupni raspoloživi kapaciteti su bili na nivou projektovanih dimenzija od 1,5 miliona tona godišnje sumporne kiseline i 475.000 t/g fosforne kiseline.

Nažalost, skoro sva napred pomenuta postrojenja su ili već dugo godina van funkcije ili rade samo povremeno. Vrlo skupi konzervatorski radovi na postrojenjima van funkcije su u većini slučajeva realizovani neadekvatno, tako da je većina ovih postrojenja trajno fizički otpisana. Što se tiče sumporne kiseline, danas je praktično u funkciji samo jedna od tri postojeće proizvodne linije u okviru preduzeća RTB BOR-TIR u Boru, bazirana na valorizaciji otpadnih metalurških gasova.

Preduzeće ZORKA-NAP u Šapcu raspolaže sa postrojenjem za proizvodnju oleuma, koje je u funkciji. Proizvodnju akumulatorske sumporne kiseline imaju firme ZORKA-NAP u Šapcu i RTB BOR-TIR u Boru.

Prva linija za proizvodnju amonijaka je puštena u rad 1962.g. na lokaciji u Pančevu, u okviru firme HIP-AZOTARA. Pred kraj XX veka je ova kompanija imala u funkciji 3 linije amonijaka na nivou ukupnih kapaciteta od 600.000 t/g i 2 linije azotne kiseline na nivou ukupnih kapaciteta od 355.000 t/g (računato na 100% HNO₃). Međutim, kao posledica razaranja tokom NATO bombardovanja i nekonkurentnosti zastarelih tehnološko-tehničkih rešenja, danas su u funkciji samo po jedna linija amonijaka (300.000 t/g) i azotne kiseline. Drugo domaće postrojenje azotne kiseline je locirano u okviru kompanija AZOTARA u Subotici – ovo postrojenje kapaciteta 370.000 t/g azotne kiseline (računato na 60% HNO₃) je pušteno u rad 1987.g.

Dve hemijske kompanije imaju postrojenja za hlor-alkalnu elektrolizu:

• PETROHEMIJA na lokaciji u Pančevu – ova hlor-alkalna elektroliza je puštena u rad 1975.g. i do NATO agresije u proleće 1999.g. je instalisani kapacitet u funkciji bio na nivou od 100.000 t/g gasovitog hlora i 88.800 t/g natrijum-hidroksida (100%-tnog). Postrojenje je ozbiljno oštećeno tokom bombardovanja, tako da je aktuelni kapacitet u funkciji na nivou od samo 10%.
• ŽUPA na lokaciji u Kruševcu – ova hlor-alkalna elektroliza je projektovana na nivou kapaciteta proizvodnje od 4.000 t/g tečnog hlora i 13.500 t/g kalijum-hidroksida (50%-tnog).

Obe domaće hlor-alkalne elektrolize baziraju na globalno zastareloj tehnologiji sa živinim čelijama. Elektroliza u Kruševcu je projektovana da kao sirovinu koristi kalijum-hlorid. U periodu sankcija UN prema našoj zemlji je elektroliza u Pančevu bila van funkcije, a u elektrolizi u Kruševcu je kalijum-hlorid bio supstitisan sa natrijum-hloridom. I nakon ukidanja sankcija 1995.g. i nakon okončanja NATO agresije 1999.g. je ŽUPA nastavila sa korišćenjem natrijum-hlorida, iako se stalno razmatrala i mogućnost povratka na originalno projektovanu proizvodnju kalijum-hidroksida i kalijumovih soli. ŽUPA je i jedini domaći prozivođač tečnog hlora

Pri nekom prosečnom nivou funkcionisanja privrede Srbije je danas domaća tražnja za natrijum-hidroksidom na nivou od oko 130.000-140.000 t/g. Pošto domaća ponuda od 1999.g. nije bila veća od 8.000 t/g, godišnji uvoz natrijum-hidroksida je na vrlo značajnom novou.

U Srbiji postoje tri proizvođača tehničke hlorovodonične kiseline:

Kompanija PETROHEMIJA je najveći domaći proizvođač na bazi valorizacije postrojenja sinteze kapaciteta od 10.000 t/g hlorovodonične kiseline (31-33%-tne) na lokaciji u Pančevu. Aktuelni obim proizvodnje je do 7.000 t/g, a treba pomenuti i da ova kompanija značajne količine hlorovodonične kiseline troši kaptivno.

Kompanija ŽUPA je 1990.g. u Kruševcu startovala postrojenje sinteze za produkciju 12.500 t/g hlorovodonične kiseline (33%-tne). Ovo postrojenje je do sada uglavnom radilo sa stepenom iskorišćenja od oko 50%.

Treći domači proizvođač je kompanija ZORKA-SONA KISELINA, koja na lokaciji u Šapcu ima instalisani kapacitet za proizvodnju 4.000 t/g hlorovodonične kiseline (28-32%-tne) na bazi rastvaranja natrijum-hlorida u sumpornoj kiselini. Zadnjih godina je ostavrivan obim proizvodnje od oko 3.000 t/g.

Hlorovodonična kiselina se troši u više privrednih i industrijskih sektora. Najveći potrošač je Elektroprivreda Srbije (EPS) u svojim termolektranama. Sve EPS-ove termoelektrane, osim jedne u Zrenjaninu koja troši sumpornu kiselinu, bazirane su na korišćenju hlorovodonične kiseline. Godišnje potrebe EPS-a za hlorovodoničnom kiselinom su na nivou 10.000-11.000 t/g. Koncern crne metalurgije US STEEL u Smederevu troši oko 2.000 t/g hlorovodonične kiseline, a ostali veći potrošači su energane u procesnoj industriji, naftne rafinerije, fabrike šećera i hemijske fabrike (ukjlučujući tu i proizvodnju sredstava za čišćenje sanitarija na bazi HCl). Predviđa se da bi tržište u Srbiji moglo absorbovati dodatnih 10.000 t/g hlorovodonične kiseline u odnosu na nivo aktuelne domaće ponude.

Neorganske soli

Proizvođači hipohlorita su kompanije PETROHEMIJA u Pančevu i ŽUPA u Kruševcu. PETROHEMIJA ima kapacitet od 8.000 t/g natrijum-hipohlorita. U zavisnosti od potreba tržišta, ŽUPA proizvodi ili natrijum-hipohlorit ili kalijum-hipohlorit.

Najznačajniji potrošači natrijum-hipohlorita su dugo bili jedini domaći proizvođač celuloznih vlakana VISKOZA u Loznici i najveći domaći proizvođač papira MATROZ u Sremskoj Mitrovici (međutim, nedavno uvedena nova tehnologija beljenja u MATROZU ne bazira na natrijum-hipohloritu). Ostali domaći potrošači natrijum-hipohlorita su tekstilna industrija I proizvođači sredstava za čišćenje. Domaća ponuda i tražnja ove hemikalije su približno izbalansirane. Projektovana domaća tražnja je na nivou od 8.000-9.000 t/g.

Firma ZORKA-SONA KISELINA u Šapcu proizvodi anhidrovani natrijum-sulfat u postrojenju kapaciteta od 5.000 t/g i kristalni natrijum-sulfat (Glauberova so) u postrojenju kapaciteta od 7.000 t/g. Kompanija VISKOZA u Loznici ima tehnološko-tehničku mogućnost proizvodnje oko 21.000 t/g anhidrovanoh natrijum-sulfata na bazi tretamana nuz-proizvoda procesa proizvodnje celuloznih vlakana.

Proizvodnja ostalih sulfata i sulfita, bazirana ili na sintezi sumpora ili na valorizaciji otpadnih gasova (SO₂ i SO₃), osvojena je u firmama ŽUPA (Kruševac), ZORKA-NAP (Šabac), ZORKA-MINERALNA ĐUBRIVA (Šabac) i RTB BOR-TIR (Bor). Sve ove kompanije imaju postrojenja za proizvodnju baker-sulfata, hemikalije koja se koristi kao sredstvo za zaštitu u vinogradarstvu. Najveći kapacitet od 17.500 t/g je lociran u Šapcu, a kapaciteti u Kruševcu i Boru su dimenzija od 10.000 t/g svaki. Bakar-sulfat je oduvek bio značajan izvozni artikal domaće hemijske industrije.

Firma ZORKA-NAP ima u svom proizvodnom programu i proizvodnju anhidrovanog natrijum-sulfita (u postrojenju kapaciteta od 4.200 t/g), natrijum-tiosulfata (500 t/g) i kalijum-meta-bi-sulfita (250 t/g).

Prateći rastuću primenu aluminijum-sulfata u tretmanu voda, nekoliko domaćih firmi (ZORKA-MINERALNA ĐUBRIVA u Šapcu, ZORKA-HEMIK u Subotici, AGROHEM u Novom Sadu i IHP u Prahovu) je izgradilo pogone za proizvodnju ove neorganske hemikalije. Međutim, obim domaće proizvodnje aluminijum-sulfata je poslednjih godina bio ispod 1.000 t/g, sve do 2004.g. kada je naglo porastao na skoro 7.000 t/g.

Sulfati cinka, magnezijuma, mangana, gvožđa i hroma se proizvode na nekoliko postojećih fleksibilnih postrojenja. Takva postrojenja imaju ŽUPA u Kruševcu, ZORKA-HEMIK u Subotici, AGROHEM u Novom Sadu, RTB BOR-TIR u Boru i ITNMS u Beogradu. Proizvodni asortiman ovih postrojenja je u funkciji tražnje na tržištu, ali je najtonažniji proizvod svakako cink-sulfat. Treba naglasiti da najveći fleksibilni kapacitet ovog tipa od oko 22.500 t/g ima kompanija ŽUPA.

Natrijum-silikat i kalijum-silikat se proizvode u postrojenjima firme MILOŠ MAMIĆ na lokaciji u Zemunu.

Proizvodnja natrijum-tripolifosfata je startovala još 1968.g. u okviru kompanije IHP na lokaciji u Prahovu, a novo postrojenje kapaciteta od 50.000 t/g (na bazi tehnologije američke kompanije OLIN) je na istoj lokaciji pušteno u rad 1980.g. Kompanija IHP takođe ima i pogone za produkciju nekih fluoride (kriolit i aluminijum.trifluorid). U nedostatku obrtnog kapitala, u uslovima započete ali nedovršene privatizacije, sva ova proizvodna postrojenja funkcionišu na nivou minornog stepena iskorišćenja.

Firme ZORKA-MINERALNA ĐUBRIVA u Šapcu i ZORKA-KLOTILD 1904 u Subotici proizvode dikalcijum-fosfat kvaliteta za stočnu hranu, a firma AGROHEM u Novom Sadu proizvodi urea-fosfat.

Firma RTB BOR-FABRIKA SOLI iz Bora raspolaže sa relativno novim pogonima za specijalizovanu proizvodnju asortimana soli plemenitih metala, a takođe i katalizatora baziranih na ovim solima. Srebro-nitrat je oduvek bio jedan od značajnijih eskportnih proizvoda hemijske industrije Srbije.

Proizvodnja važnijih neorganskih hemikalije

Industrijski gasovi

Fabrika AGA-RUŠE, locirana u beogradskom predgrađu Rakovica, po okončanju Drugog svetskog rata obnovlja proizvodne aktivnosti, menja ime u TEHNOGAS i startuje proizvodnju kiseonika i acetilena. Od kraja 1997.g. je većinski vlasnik ove firme svetski poznate kompanije MESSER (Nemačka) i jedini je specijalizovani proizvođač tehničkih gasova u Srbiji. U proizvodnom programu MESSER TEHNOGAS ima gasovite proizvode (kiseonik, azot, argon, acetilen, ugljen-dioksid, vodonik, helijum, azot suboksid, te neke specijalne gasove i gasne smeše), tečne proizvode (kiseonik, vodonik, argon i ugljen-dioksid) i čvrste proizvode (ugljen-dioksid ili suvi led).

Najveći domaći proizvođač ugljen-dioksida u gasnom i čvrstom stanju je firma LINDE CARBO DIOXID iz Bečeja. Većinski vlasnik ove firme je takođe svetski poznati proizvođač industrijskih gasova, kompanija LINDE.

Sledeće količine važnijih industrijskih gasova su proizvedene u Srbiji u 2003.g. i 2004.g.:

   2003 2004

·      Kiseonik  112,986 tona 198,908 tona

·      Vodonik  47 tona 52 tona

·      Azot  153,654 tona 183,743 tona

·      Ugljen-dioksid  50,815 tona 62,904 tona

·      Argon  8,105 tona 8,946 tona

·      Acetilen  689 tona 717 tona

Rezime

Uprkos nekoliko komparativnih prednosti, kao što su dugotrajna proizvodna iskustva, raspoloživa sirovinska baza metalnog i nemetalnog porekla i dobro obučena a relativno jeftina radna snaga, srpska neorganska hemijska industrija se još uvek nije oporavila od sankcija UN. Aktuelna proizvodna i razvojna ostvarenja u ovom industrijskom sektoru su veoma skromna.

Neki budući razvoj domaće neorganske hemijske industrije bi mogao uključivati investicije u izgradnju pogona za proizvodnju nekih baznih hemikalija koje su postale deficitarne nakon razbijanja bivše Jugoslavije, kao što su natrijum-karbonat, vodonik-peroksid, natrijum-perborat i drugo. U oblasti niskozonažnih proizvodnji postoje solidne predispozicije za proširenje asortimana specijalnih neorganskih hemikalija (uključujući ti i neorganske hemikalije koje se u funkciji pomoćnih sredstava koriste u prehrambenoj industriji, tekstilnoj industriji, te industriji gumenih i plastičnih proizvoda).